Opisaćemo Vam tok takmičenja kadeta USR "Tisa 130"
Sanad, iz razloga što će ovo njima ostati
u lepom sećanju a i da podelimo njihovu radost.
18.08.2012.godine, po ranijem dogovoru u 07,00 časova
su se mali takmičari sa svojim pratiocima okupili ispred
prostorija udruženja u Sanadu. Scena dolaska mališana
sa svom opremom na leđima i stolicama nikoga neostavlja
ravnodušnog i vredno je svakog truda oko organizacije.
Po dolasku, odmah su dobili takmičarske oznake, odnosno
narandžaste kačkete sa oznakom udruženja kao i doručak
peciva i sokić.
Dok su ispred udruženja roditelji i pratioci zajedno sa
vođom ekipe Pikom, raspravljali o: Detaljima takmičenja,
taktici, politici, vremenu i ko zna još o kakvim nevažnim
stvarima, klinci su se uz doručak veselo kikotali.
Oko 7,30 smo se bez previše pometnje za sekund
rasporedili u tri auta, ukrcali opremu i krenuli.
Za 15 minuta smo bili ispred jezera, žurno smo svi izašli iz auta
i stali na obalu, gde smo odmah profesionalno konstatovali da
je vetar jak, da je vodostaj nizak, da je voda mutna, da će
vreme biti toplo, da je hlad tamo negde, da je zemlja okrugla i
drugo. Ovo su odrasli konstatovali, a klinci, klinci su samo stajali
širom otvorenih očiju sa vidnom tremom i nakon nekoliko
kratkih šetnjica bez cilja, onako tri napred jedan nazad
počeli su polako da se oslobađaju i da nastave veselo
kikotanje od pre polaska.
Za nekoliko minuta smo primetili da se na desnoj obali jezera,
nalaze nekoliko Čokanskih klinaca, koji su sedeli pored nama
na oko najboljih mesta i u HLADU, pa smo ti i mi brže bolje
rešili da se isto tako razmestimo baš tamo i onda je nastalo
malo neorganizovana prebacivanje, gde smo se mi roditelji i
pratioci malo pogubili, dali da ostavimo auta tu ili da ih
preparkiramo, u toku dileme su se neka auta već kretala, pa
su usledile nedefinisane komande nekih iz žbuna onako
mašući rukama, slično teranju muva " Ostavi ga tamo",
" Teraj onamo ", " Eee, tuu ".
Dok smo se preparkirali, klinci su nam pokazali pravi
smisao reči disciplina, koju smo na pripremama tražili od
njih, bili su u grupi, ne blizu vode i ni u jednom momentu
nisu skinuli kačkete.
Elem, da skratimo. Ubrzo su se na obali jezera pojavili:
sudija takmičenja sa delegatima i predsednikom USR "Zlatica"
iz Čoke sa svim malim stočićem i rokovnikom na njemu.
Pika je kao vođa ekipe odmah predao overen spisak sa
godinama starosti naših takmičara i kako to običaj nalaže
na sudijskom stolu se pojavila i litra šljivke koju smo kao gosti
doneli jel, da se proba, ne da se hvalimo nego onako da se
malo kao onako hvalimo, jer je šljivka bila u flaši koju nam
je umetnički odradio KUD iz Sanada sa sve našim nacrtanim
grbog na sredini.
Sudija takmičenja je brzo pozvao takmičare da se okupe oko
stola, naši klinci su se na jedan poziv stvorili pored stola
maltene u vrsti, dok su ostale takmičare nekoliko puta pozivali
na oba jezika. Sudija je ukratko objasnio pravila: Pola sata
nakon izvlačenja brojeva mesta imamo za postavljanje opreme
i pripremu primame, 5 minuta nakon pištaljke hranjenje, 2 sata
pecanja sa označavanjem pištaljkom zadnjih 5 minuta ili ti što je
jedan roditelj tih 5 minuta nazvao "Foto finiš".
Sledi poimenice prozivanje, dete prilazi i izvlači broj, to je sve
trajalo minut i odmah je usledila trka roditelja i pratilaca od jezera
do kola sa opremom u rukama i nekakvim dovikivanjem međusobno
nešto kao pokušaj organizovanja brzog razmeštanja ( Bezuspešnog ).
Uglavnom, svi naši kadeti su bili na svojim mestima sa
raspakovanom opremom za desetak minuta, podeljena je primama i
mamci pa je usledilo mešanje primame. E tu je Pika imao najviše
posla trk tamo, pa trk vamo, pa tamo fali, pa tamo ima viška, pa je
jedan naš takmičar počeo da jede primamu ( Mleveni čokoladni keks
plus gotova primama sa mirisom anisa ).
Usledila je prva pištaljka, koja je bila toliko glasna da su se deca
isprepadala a mislim da su i ribe tada pobegle. Hranjenje su naši
kadeti odradili profesionalno po uputstvima uz poneko dobacivanje
odraslih, druga pištaljka, koja je bila još glasnija i takmičenje počinje
klinci ubacuju plovke i počinju istog momenta sa zamišljenim
pogledima da prate plovak koji je vetar odmah krenuo da voza u
levu stranu.
U toku tih dva sata takmičarskog pecanja, mogu sa ponosom da
konstatujem da su naši kadeti pokazali izrazitu takmičarsku disciplinu
koja je presudna u puno višim rangovima takmičenja, znači bez
glasnog dobacivanja, bez ustajanja sa mesta, puna koncetracija sa
čestim prehranjivanjem i zamenama mamaca i dubine.
Dok za roditelje, pratioce i vođu ekipe ovo nemogu da konstatujem.
Znači, konstantna galama, šetanje, glasno dovikivanje, ostavljanje
deteta. Doduše pronašao sam ja krivca za to u onoj litri šljivke, plus
dvolitarskoj bombi piva i šlag na tortu gajbi piva koju je organizator
doneo.
Ukratko ću Vam opisati svakog našeg takmičara ta dva sata:
Redni broj 5: Neca. Neca je mala legenda koji je non stop
zadavao muke bratu Danijelu tako što je mrsio pecaljku o
drvo i dok se ovaj muči, Neca onako kulerski telefonira, al kad se
koncetriše nepostoji ništa drugo za njega sem plovka.
Redni broj 6: Nina. Nina je bila u fazonu profesionalnog takmičara,
znači, disciplina na nivou, redovno prehranjivanje, blizu - daleko
zabacivanje, poneka tiha opaska i kikotanje sa sedmicom ali u
granicama dozvoljenog. Sve u svemu za svaku pohvalu !
Redni broj 7: Zlata. Zlata je isto kao i Nina, krajnje profesionalno
odradila takmičenje, iako joj se na licu moglo videti da je razočarana
slabim radom ribe, ustvari nikakvim radom ribe. Vidi se da voli
pecanje.
Radni broj 8: Zlatko. Zlatko je mali simpatični buca, koji zbog uzbuđenja
nije spavao celu predhodnu noć i kada mu se obratiš on simpatično
razgolači oči, tako da nikad neznaš jel spava ili je budan. Uglavnom
ozbiljno je sa svojim pratiocem odradio takmičenje, doduše bez
ulova ali nije bio jedini.
Redni broj 10. Željan. Ja neznam dali je on uvek ovakav, ali tom
detetu nije silazio osmeh sa lica, kad ga pogledaš imaš utisak da je
uhvatio 10 kila ribe a njemu ustvari nije ni trglo tih dva sata.
Željan je takođe bio takmičar za primer.
Redni broj 11. Saša - Šeki. Šeki se trudio da među našim takmičarima
izgleda najozbiljniji, sam je sve radio, nije želeo ni pratioca, nervirao
ga je takmičar pored koji je non-stop vadio i zabacivao iako je tom
taktikom imao jedini dve ribe uhvaćene. Uglavnom Šeki je dobar
ribolovac i zajedno sa ostalima je pokazao timski duh.
Redni broj 13. Nataša. Nataša je među našim takmičarima bila
najstidljivija. Ona je po svima dobila najbolju poziciju i uz
budno oko oca, ipak nije uspela da uhvati ribu, međutim zajedno
sa ostalima onako stidljivo je takmičenje odradila disciplinovano
i za primer. Prilikom dodele nagrade, kada je primala istu
ipak nije uspela da sakrije oduševljenje što je nama
organizatorima i bio cilj za svu decu.
Do zadnjih 20 minuta takmičenja niko nije imao ulov i onda dečak
na poziciji 12, hvata manju beu ribu i nakon deset minuta drugu.
U međuvremenu naš najmladji takmičar Neca vadi povećeg karasa i
stvara gužvu oko sebe, jer su svi posetioci želeli da vide šampiona
na delu.
Zadnjih pet minuta ili ti foto finiš je sa zviždaljkom sudija probudio
pola dece i izazvao buran smeh svih prisutnih, poslednja zviždaljka i
takmičenje gotovo. Dok sudija sa delegatima obilazi takmičare i meri
ULOV, deca su već spakovana i oprema je u kolima.
Usledilo je sudijsko izlaganje, gde se zahvaljuje takmičarima i navodi
da iz razloga što imaju samo pobednika do 10 i pobednika do 14 god,
ostala mesta će biti izvučena, tako da deca koju prozove izvače broj
koji je ujedno i njihova osvojena pozicija.
Sva deca su dobila poklon a oni na višim pozicijama i vredne poklone
štapove, čuvarke, primamu i sl.
Sledi zajedničko slikanje i put nazad, gde smo se po dolasku u Sanad
zadržali u prostorijama još dvadesetak minuta svi puni utisaka, naro-
čito deca.
Nama, organizatorima odlaska dece na takmičenje je izrazito
zadovoljstvo da konstatujemo, da nam je cilj da decu
pre svega obradujemo a zatim i uvedemo u ovaj plemenit
sport ostvaren. Radost i osmesi na licu, nespavanje zbog
uzbuđenja je nešto što nemože parama da se kupi, to je
nešto što treba zaslužiti.
Uprava USR "Tisa 130" Sanad
Sanad, iz razloga što će ovo njima ostati
u lepom sećanju a i da podelimo njihovu radost.
18.08.2012.godine, po ranijem dogovoru u 07,00 časova
su se mali takmičari sa svojim pratiocima okupili ispred
prostorija udruženja u Sanadu. Scena dolaska mališana
sa svom opremom na leđima i stolicama nikoga neostavlja
ravnodušnog i vredno je svakog truda oko organizacije.
Po dolasku, odmah su dobili takmičarske oznake, odnosno
narandžaste kačkete sa oznakom udruženja kao i doručak
peciva i sokić.
Dok su ispred udruženja roditelji i pratioci zajedno sa
vođom ekipe Pikom, raspravljali o: Detaljima takmičenja,
taktici, politici, vremenu i ko zna još o kakvim nevažnim
stvarima, klinci su se uz doručak veselo kikotali.
Oko 7,30 smo se bez previše pometnje za sekund
rasporedili u tri auta, ukrcali opremu i krenuli.
Za 15 minuta smo bili ispred jezera, žurno smo svi izašli iz auta
i stali na obalu, gde smo odmah profesionalno konstatovali da
je vetar jak, da je vodostaj nizak, da je voda mutna, da će
vreme biti toplo, da je hlad tamo negde, da je zemlja okrugla i
drugo. Ovo su odrasli konstatovali, a klinci, klinci su samo stajali
širom otvorenih očiju sa vidnom tremom i nakon nekoliko
kratkih šetnjica bez cilja, onako tri napred jedan nazad
počeli su polako da se oslobađaju i da nastave veselo
kikotanje od pre polaska.
Za nekoliko minuta smo primetili da se na desnoj obali jezera,
nalaze nekoliko Čokanskih klinaca, koji su sedeli pored nama
na oko najboljih mesta i u HLADU, pa smo ti i mi brže bolje
rešili da se isto tako razmestimo baš tamo i onda je nastalo
malo neorganizovana prebacivanje, gde smo se mi roditelji i
pratioci malo pogubili, dali da ostavimo auta tu ili da ih
preparkiramo, u toku dileme su se neka auta već kretala, pa
su usledile nedefinisane komande nekih iz žbuna onako
mašući rukama, slično teranju muva " Ostavi ga tamo",
" Teraj onamo ", " Eee, tuu ".
Dok smo se preparkirali, klinci su nam pokazali pravi
smisao reči disciplina, koju smo na pripremama tražili od
njih, bili su u grupi, ne blizu vode i ni u jednom momentu
nisu skinuli kačkete.
Elem, da skratimo. Ubrzo su se na obali jezera pojavili:
sudija takmičenja sa delegatima i predsednikom USR "Zlatica"
iz Čoke sa svim malim stočićem i rokovnikom na njemu.
Pika je kao vođa ekipe odmah predao overen spisak sa
godinama starosti naših takmičara i kako to običaj nalaže
na sudijskom stolu se pojavila i litra šljivke koju smo kao gosti
doneli jel, da se proba, ne da se hvalimo nego onako da se
malo kao onako hvalimo, jer je šljivka bila u flaši koju nam
je umetnički odradio KUD iz Sanada sa sve našim nacrtanim
grbog na sredini.
Sudija takmičenja je brzo pozvao takmičare da se okupe oko
stola, naši klinci su se na jedan poziv stvorili pored stola
maltene u vrsti, dok su ostale takmičare nekoliko puta pozivali
na oba jezika. Sudija je ukratko objasnio pravila: Pola sata
nakon izvlačenja brojeva mesta imamo za postavljanje opreme
i pripremu primame, 5 minuta nakon pištaljke hranjenje, 2 sata
pecanja sa označavanjem pištaljkom zadnjih 5 minuta ili ti što je
jedan roditelj tih 5 minuta nazvao "Foto finiš".
Sledi poimenice prozivanje, dete prilazi i izvlači broj, to je sve
trajalo minut i odmah je usledila trka roditelja i pratilaca od jezera
do kola sa opremom u rukama i nekakvim dovikivanjem međusobno
nešto kao pokušaj organizovanja brzog razmeštanja ( Bezuspešnog ).
Uglavnom, svi naši kadeti su bili na svojim mestima sa
raspakovanom opremom za desetak minuta, podeljena je primama i
mamci pa je usledilo mešanje primame. E tu je Pika imao najviše
posla trk tamo, pa trk vamo, pa tamo fali, pa tamo ima viška, pa je
jedan naš takmičar počeo da jede primamu ( Mleveni čokoladni keks
plus gotova primama sa mirisom anisa ).
Usledila je prva pištaljka, koja je bila toliko glasna da su se deca
isprepadala a mislim da su i ribe tada pobegle. Hranjenje su naši
kadeti odradili profesionalno po uputstvima uz poneko dobacivanje
odraslih, druga pištaljka, koja je bila još glasnija i takmičenje počinje
klinci ubacuju plovke i počinju istog momenta sa zamišljenim
pogledima da prate plovak koji je vetar odmah krenuo da voza u
levu stranu.
U toku tih dva sata takmičarskog pecanja, mogu sa ponosom da
konstatujem da su naši kadeti pokazali izrazitu takmičarsku disciplinu
koja je presudna u puno višim rangovima takmičenja, znači bez
glasnog dobacivanja, bez ustajanja sa mesta, puna koncetracija sa
čestim prehranjivanjem i zamenama mamaca i dubine.
Dok za roditelje, pratioce i vođu ekipe ovo nemogu da konstatujem.
Znači, konstantna galama, šetanje, glasno dovikivanje, ostavljanje
deteta. Doduše pronašao sam ja krivca za to u onoj litri šljivke, plus
dvolitarskoj bombi piva i šlag na tortu gajbi piva koju je organizator
doneo.
Ukratko ću Vam opisati svakog našeg takmičara ta dva sata:
Redni broj 5: Neca. Neca je mala legenda koji je non stop
zadavao muke bratu Danijelu tako što je mrsio pecaljku o
drvo i dok se ovaj muči, Neca onako kulerski telefonira, al kad se
koncetriše nepostoji ništa drugo za njega sem plovka.
Redni broj 6: Nina. Nina je bila u fazonu profesionalnog takmičara,
znači, disciplina na nivou, redovno prehranjivanje, blizu - daleko
zabacivanje, poneka tiha opaska i kikotanje sa sedmicom ali u
granicama dozvoljenog. Sve u svemu za svaku pohvalu !
Redni broj 7: Zlata. Zlata je isto kao i Nina, krajnje profesionalno
odradila takmičenje, iako joj se na licu moglo videti da je razočarana
slabim radom ribe, ustvari nikakvim radom ribe. Vidi se da voli
pecanje.
Radni broj 8: Zlatko. Zlatko je mali simpatični buca, koji zbog uzbuđenja
nije spavao celu predhodnu noć i kada mu se obratiš on simpatično
razgolači oči, tako da nikad neznaš jel spava ili je budan. Uglavnom
ozbiljno je sa svojim pratiocem odradio takmičenje, doduše bez
ulova ali nije bio jedini.
Redni broj 10. Željan. Ja neznam dali je on uvek ovakav, ali tom
detetu nije silazio osmeh sa lica, kad ga pogledaš imaš utisak da je
uhvatio 10 kila ribe a njemu ustvari nije ni trglo tih dva sata.
Željan je takođe bio takmičar za primer.
Redni broj 11. Saša - Šeki. Šeki se trudio da među našim takmičarima
izgleda najozbiljniji, sam je sve radio, nije želeo ni pratioca, nervirao
ga je takmičar pored koji je non-stop vadio i zabacivao iako je tom
taktikom imao jedini dve ribe uhvaćene. Uglavnom Šeki je dobar
ribolovac i zajedno sa ostalima je pokazao timski duh.
Redni broj 13. Nataša. Nataša je među našim takmičarima bila
najstidljivija. Ona je po svima dobila najbolju poziciju i uz
budno oko oca, ipak nije uspela da uhvati ribu, međutim zajedno
sa ostalima onako stidljivo je takmičenje odradila disciplinovano
i za primer. Prilikom dodele nagrade, kada je primala istu
ipak nije uspela da sakrije oduševljenje što je nama
organizatorima i bio cilj za svu decu.
Do zadnjih 20 minuta takmičenja niko nije imao ulov i onda dečak
na poziciji 12, hvata manju beu ribu i nakon deset minuta drugu.
U međuvremenu naš najmladji takmičar Neca vadi povećeg karasa i
stvara gužvu oko sebe, jer su svi posetioci želeli da vide šampiona
na delu.
Zadnjih pet minuta ili ti foto finiš je sa zviždaljkom sudija probudio
pola dece i izazvao buran smeh svih prisutnih, poslednja zviždaljka i
takmičenje gotovo. Dok sudija sa delegatima obilazi takmičare i meri
ULOV, deca su već spakovana i oprema je u kolima.
Usledilo je sudijsko izlaganje, gde se zahvaljuje takmičarima i navodi
da iz razloga što imaju samo pobednika do 10 i pobednika do 14 god,
ostala mesta će biti izvučena, tako da deca koju prozove izvače broj
koji je ujedno i njihova osvojena pozicija.
Sva deca su dobila poklon a oni na višim pozicijama i vredne poklone
štapove, čuvarke, primamu i sl.
Sledi zajedničko slikanje i put nazad, gde smo se po dolasku u Sanad
zadržali u prostorijama još dvadesetak minuta svi puni utisaka, naro-
čito deca.
Nama, organizatorima odlaska dece na takmičenje je izrazito
zadovoljstvo da konstatujemo, da nam je cilj da decu
pre svega obradujemo a zatim i uvedemo u ovaj plemenit
sport ostvaren. Radost i osmesi na licu, nespavanje zbog
uzbuđenja je nešto što nemože parama da se kupi, to je
nešto što treba zaslužiti.
Uprava USR "Tisa 130" Sanad
